Srebrni vuk (najava)

Srećno oče! Savladan strah izustio je poslednju laž. Nisam ti nikad bila dužna, ni ovaj život čak. Vrati se kurvo, balavice! Tajac. . . u sopstvenoj truleži. . .

Grč, plač, kraj, belo. . . To je deo, a unutar tebe koren, on ne niče iznova. . .

Vrišti beživotna, spuštenih kapaka života. Biserna omča i zalutali bledi ljudi, gazili su po pesku nevinih. Zaplakale su ptice poslednji put nad darovima.

Njihova nevolja dolazi izdaleka. . . Sreli su se u konacistu pre nego sto su nastavili sa koferima od nistavla. Dva bica u bekstvu oslonjena na samocu. Prisnost intimnih neprijatelja sprace suze. Trnje sami su posadili.

Razmotrices i ti nekad te svoje zelje. Da dozvolis da klonem, to ne umes. I znam ja to, osetim, a da ne trazim izlaz na precac. Sada umem opstati kao ti.

I muzika jos uvek svira, "Imaj me" saputala je. Omamljen, predao se. Voleli su. . . Odricali su se zivota svakim poljupcem. Stapanje sa iskrenim grehom, ona preliva se po kozi, dok raste u njoj, njenoj utrobi, bedrima. Noc kajanja, poslednji ples, vreme ih je zblizilo u nesavrsenom trajanju. Negde tu krije se bespuce svih iluzija.

Tamo gde se nisi obazirao jasan udarac i krvavo nebo zaplakalo je. Ranjeno tvoje telo snagom odricanja guram na povrsinu. Uplovio si venama do mirne luke. . .

Reci cu ti, znam, ja umrecu. Jer hodala sam slepa,. gajila sam duse u crnim vrtovima, grudi mi grejala od mastila jutra. Znas da umrecu, tvoje usne i dve bele ruze na sanduku.

Dolazi nase vreme kada beskrajno gluva cujem urlike. Ljubav,  kada tvoje oko gleda kroz moju zenicu.  Jednom pozeleli onda kamenom zaustavili. Smrt je, a srce zivo kao ispovest da se ne bojimo mraka. Kisa. . . Pesma je odgovor na kapljice kise. . .

I da u mene uronis, da um moj razoris, ne bih te osetila ovaj put kako sviras. Kroz krvotok ruke, nepoznate, pirane, traze zivot, kratke uzdahe. Shhhh! Ne, nemoj se cuti! Iz tvojih ruku raste putokaz.

Zelim da bas mene kupis, moje godine izbrises, jer ti to znas. Stvaras me u tvojim rukama, dok zveri kruze, ne odlutaj. U istoj ulici, svakog jutra ja verujem u tajne. i. . . bicu kriva ako treba. . .

Porazen, nosis sve sto je dobro, time istinu pricas, stizes gde se odustaje, radjaju se u tebi. . . Pokusas izdati trajanje, ne obecavas, potajno snivano, iza iskusenja ponudjen za zauvek, kada se sretnu boje, tvoje. . . njene. . .

Moras da zaboravis kako je biti dete dok drugo sanja u tebi. Pokusaj da dozvolis da ti objasne kako se trnjem zivi. Nauci da osetis kamen na telu onih koji sude. Zivi poput vetrenjace usnulo i pokorno. Put uvek postoji. . . Ali. . . Ti ipak moras da zaboravis kako je to biti dete, dok drugo sanja u tebi. . .

Doboš svira u tami hladnog hodnika, pukotina jedna postaće kanal za beg. Sve postaje pijani bezdan. Ključaonica, tuda ruka prođe sa čudnim položajem samo da jadno izvidi. Nedozvoljen strah, život. Pakt sa Đavolom, potpisana predaja, pretvaraš se u odgovore i pitanja na njih. Gubiš sve osim poslednjeg, Očekujem najveći sudar ličnosti, iskonsko trajanje jednog vremena, Sunce koje prekriva svaku raskrsnicu. . . . . .da ključaonica postane jedina ulica.

Podeljeni na dane sećanja, življenja, preživljavanja, davnih oživljavanja na izmaku noći. Na odori žive mirno. Ja sve mogu, kada ćutim o tebi. Savladaće spoj zakon gravitacije, bez najave, utihnuće. preživljavanja, davnih oživljavanja na izmaku noći. Na odori žive mirno. Ja sve mogu, kada ćutim o tebi. Savladaće spoj zakon gravitacije, bez najave, utihnuće.

Kao ukras na slici, ponekad sam more, val ili malo vetra, ponekad sam nemir koji seva, rec koja grmi. Slaba na neznost, nekad ipak zelim da sam ono sto nisam. A sta ja jesam, zapravo sta nisam?

Opala latica, reka je nastavila da teče u mestu čekanja. Zazvoni tišino! Dugo svoj odraz ne osetih od tvoje vernosti. Čula od kamenja, sve ostalo utisnuto je u korake. Na mestu, kod mosta, pored reke. . . "Oženi me u huku bujice"

Zamisljeno posmatrala je kapljicu vode koja klizila je niz cosak sive sobe. Pruzila je ruku ka njoj, da je oseti, da je upije telom, da joj pruzi zivot na drugom mestu. Okrenu se i opet je obuze onaj strah, bicevi po telu, otvorene rane, krv po zidovima prostora kog nema, a ipak ima. Tako i sada, iz misli u stvarnost, siva soba odjekuje: Kujo, neces roditi to dete, ono je plod najveceg greha, ne damo ti ga, ostaces sama kao sto i sad jesi! Nije bila sama, ona to znala je, neko je verno cekao njenu smrt koja ce pruziti novi zivot. Taj novi zivot bio je i njegov, on je taj greh napravio. Po njenom golom telu poce da puca koza kao tesna kosulja po savovima, krv lipti, prska na sve strane, curi niz noge, mesa se sa pramenovima kose, ali kao i svaki put njen trbuh sakrila je, zastitila, agonija ne prestaje. . . danima. . . Svaki put ista kazna, svaki put nove rane, svaki put duze traje i njen zivot skracuje. Al ona trpi, svesno izdrzava kaznu jer to dete bice novi bog suma, za njega sad

Ne ulazi onako, poluuspavano. . . Zaspale su reci, imaj milosti. Lutalica je zastala u daljini ispred ogledala. Predacu se opet prvo dodiru pa nemiru sto cuci u tvom osmehu. Imam sve sto treba, ali volim da se mucim dok cekam. Znam kad, znam i kako da te dodirnem da nestanes, a ja da te svaki put nadjem. Horizont cudnih lutanja, tu te cuvam. . .

Kao gonjena. . .   Utihnes iznenada kada cujes koracanje na stiklama po kozi. Ne trazis korak odgovora samo dises poput sklopljenog oka. Da budem pred tobom gola moram sama da se uvucem u tebe.

Zatvori me u stihiju. . . Ukroti listove sad, zemlja se u suprotnom smeru okrece. Pokusaj da me prikrijes, saplesces se o svoje korake. Hoces li uspeti, ili ces mene nazvati uspehom? Jer ja ne umem da zivim unapred. . .

Zapamticu kako susti. . . Vazduh koji sebe hladi, moj smer menja. Uvek se slatko smeje kad pokusava u sebe da me spusti. Saljem sve na put na kom znam da ce da uspe. I uvek, uvek unutar mene kao sveti gral uplice se. Celina postaje deo koja ce da preplavi dubinu. Ispijena pamet na iskap, samo jos jedna od mnogih. Jos jedni “mi” kao mnogi “mi” Stvarno je cudno koliko me to sustanje dotice . . .

Smesna je to rec za nas. Smesan nacin da umrse ljubav i greh. Dobrovoljno ucinjeno, skriveno iza nedostiznog. To je neprikladna rec za nas, mi smo ipak u prikladnoj situaciji. Mi smo dvoje poznatih na nepoznatoj liniji. Igramo protiv volje onih sto prate predstavu. Ljubavnici, da, ljubavnici.

Bila je odvezena prljava, otvorena, unistena, jednim putem. Plakala je i igrala isprljana krvlju nalik na mokar, blatnjav otirac, Tuzno tumaranje po modricama duse Gazili su, gazili, gazili, oduzimali, crpeli, i sibali korisceno. . . Sibali te pale zvezde medju zverima Prazan pogled otkriva sta ostaje kada je potrose. . .

Slusam sve sto znas, spremnost savladace moc. Tumaraces tamo, tamo gde moje su oci slepe. Buducnost, davno prosla, je sada, samoca opipljiva, promaja se krije i zelja strazari da te isprati. Koristis moj korak da u tebe udjem dublje, roj hrabrosti gasi daljinu i sledi pobeda ili kazna. Sada se sve gasi nad bedemom razuma. “NE!” a zelim, jer  ipak je bolje sacuvati ono sto dise u nama. . .

Ti srices slogove tog prostora,  a vreme ce da gravira sebe na nasa tela. To su samo istine neba. . . Zelis da moja tisina bude bezbolna, da pesmom te sakrijem. I budem slobodna. . . Ti poput okova i smeha i sam postajes vapaj. Dok priznajem bol na usnama. . . Trebalo je da cutim budem ona koja ne slusa. I prihvata tezinu neba. . . Osmehnuces se, i opet ce krv teci po meni. Ali ja cu pevati. . . Doci cu ti u krug zacaranih kao sto kisa dolazi zemlji. a ti. . . prihvatices me kao davno zapamcen stih. . .

Zaustavite buku. . .         Pokusavam da osetim         blizinu koraka         nikad vise nacinjenog         prvog,         onog zbog mene         i ka meni.         Pomozite mi         da unistim naredne minute,         mame mi suze,         one vesele,         koje nisu uzalud.         Prevrcem reci,         vreme je ubica. . . . jer strah je obmana necega sto nismo mi. . . 

Razvuci usne. . .         Osmehni se zavodljivo,         zaboravi ostatak,         deluj naivno,         ne disi,         pokvarices sve.         Prepusti se,         prihvati samo jedan dah,         docekaj,         obecaj. . . . . . jer vecno ces biti njegova                                  tajna. . .

Put je vozio nju. . .           Pobacala je snove           i pocela da zivi           obecano mesto           "Vodicu te"           "A ti znas gde ces me naci"           Nalik na zrtvu           svoje telo je predala.           Avalski toranj           svetleo je,           orijentacije radi,           belina isprljana,           bezuslovno pruzena           negde kraj puta           uz miris zapaljene gume . . . da postane njegova. . .

Kad zasviram. . .               Mirio sam noci u svadji,               nemocne bez tebe,               svemocne sa nama.               Mi, koji smo prepreka               zivotu da traje               podeljenom na nas i nista.                     Volim da cutim               kad cutimo mir               i mir cuti zbog nas.               Kraj sa krajem, moj kraj               kada pocinje i zavrsava se sa nama               ovde gde jesmo - nestajemo . . . tada nastaje tama. . .

Pitace te znas li je tu, surovu, kamenog srca, tihu i uplakanu kisom, spaljenih grudi, koja nize samo reci hodajuci ivicama, ivicama, izmedju jave i sna. Reci da je znas, da si je vezao lancima dok je srecna plakala i tuzna se smejala, a ipak belezila reci na potrosenom papiru. Reci da ona nema imena, i ponosno ce nositi tu laz jer njeno ime nose tvoje usne. U snovima zveri su njene, a budna sakriva knjige kraha. Poznajes je, priznaj, ona pesmu o sebi svima prosipa pod noge da je gaze, ali zato iz tvog srca vadi osmeh i voli visine nebeskih svodova. Ona nema imena ona je tvoja “bezimena” koja zivi stvarno u medjuprostoru, a kao da je nema u svetu  licemera dok koraca uspravno.

Veceras, po ko zna koji put oblacim svoju najlepsu haljinu, oblacim tamu na sebe. Samocu preklinjem da me zagrli, da me stegne oko struka umesto tebe. Molim vetar da mi prodje kroz kosu umesto tvojih prstiju. Zvezde ce sijati po meni i kisa ce padati sa mojim suzama. Bolece me. . . Na svoje ruke okove mesto rukavica da ne uzvratim dodir tudjim rukama. Tebe nema nigde, Postojis chudo moje, ali ne za mene. Na nogama bice olovo da ne hodam za tvojim stopama budna u nadi da jos cekas me negde, koracacu, ali i zastati daleko od tebe. Bicu najlepse nasminkana Jer znam da ce ti pricati o meni kako sam i bez tebe lepa. Ponovo. . . spolja maska. . . A u meni vene moc, moc moje nemoci. Bolece me, ali sakricu sve pod haljinu kada budes slusao da sam srecna i neces nikad biti  svestan koliko si u meni prisutan. . .

Jos jedno dozvoljeno jutro, jos jedno koje smem da prozivim. Jastuk mokar, izguzvan nekim cudnim snom. Ehhh, zar ga je java toliko uzela pod svoje, pa se osmeh cudno njise. Korak se pusta, udara patosom, svlaci se nagovestavajuci nas. Izostrenost cudnog, isprovociranog trenutka. Jesam li budna ili opet sam zaspala, jer vidim vodis me pored sebe. Polugluvo doba, osim toga ne tumaci se nista, misli sam proterala da prasinu iz ociju sklone, jer samo tako mogu vratiti lik neznosti. Tada te osecam iznad sebe, oslanjam se na vreme, i ono “znam i znas” ispunjava sve, ovaj put zaista znamo. Gazis svuda ne mareci kakvih sve strmina ima po obodima onoga sto je ostalo za nama. Prislanjas me na zid, cujes iz mene bespuce koje sam prevodis pijanim glasom. Disi u meni dok placem u tebi, prodiri, dok me prekoreva unutrasnjost tela koju vise ne cujem. Zaglavljeno cekanje docekalo je da iznova me pokrenes kroz otkucaj sile koja cuva slike u beskraju sa krajem. Dremljivo opazila sam krotkost svojih

Postajem lutajuci trgovac utehe jer ne mogu da budem kutak tebe. Namestam scenu, kulise i svetla, pod uglom pogodnim za senku ka tvom licu. Ostalo prepustam kisi.

Probudi se, probudi se bar ti dok moji gresi srecno spavaju i kofere pune da odem. Dani su istekli sa svakim probodenim jutrom svescu da ti ne pripadam, ni tebi, ni sebi. Osecas da nisam ista, to te plasi, znam, ali ja nisam violina da zvukom ucenjujem suze, da mamim svoje slabosti. Upoznao si me, bila sam nezna devojcica, vesela, puna snova, koje niko nikad nije imao, upoznao si moju radost i mislio da ostacu takva. Devojcica je sada zena, snazna zena. Cudno je to koliko ti je jos uvek stalo da jos ovaj put ne odem u sred kise. Toliko tisine jos nigde nisam nasla. Bolis me, ne znas. . . Ali znas da jos uvek kraj prozora svaku noc stojim, cekajuci te. . .

Trazicu te na pijanim usnama umisljenih pesnika, trazicu te gde te nema. tvoja tisina je ispricana prica bez naslova. I opet dolazis sam, kao i ja, zanesen, da par stihova poklonis da ne oprostim tebe, koji si noc jutru i jutro noci, tebe koji si veciti san i java snu, tebe, koji ces biti cekan cak i u narednim zivotima bezuslovno.

Ne treba da znas da te u ovom trenu volim tuznije no ikad. Ne umem da dokazem da te volim jace nego sto osecas. i zato nek traje iluzija jer ti umes bolno da nedostajes od pogleda koji sumnja u sve druge

Nikad nisam zelela da mi zaista nedostajes, jer kada je tako, mrvi me ogroman nedostatak. Daleko smo od toga da si blizu, a opet daleko i od toga da si daleko. stezes me, a da nisi ni svestan, bas ovde negde, a moje ruke su vezane, ne mogu da te odgurnem vec i ja stezem jos jace da pobedim novu noc znajuci da od stiska ne mozes zaspati, mislices da mi nedostajes. . . i zaista, zaista dajem sve od sebe da mi ne nedostajes, ali, to je vec teza stvar. . .

Hvatam svoj pogled koji poput mozaika vrsi pritisak u daljini sunovrata. Udara poput igle po okidacu, otkucava dodir naklonosti ka verovanju koje nestaje. Sve vri i skupljaju se topple kapi hlada. Smirujem zvuke a param tisinu zgrcenim odjekom izmesanog vazduha. Probudjena glad mori, odaje, i ja knacno pogledah u sebe. Hocu li se izgladneti dovoljno da ti budes gladan mene? Vrtlog osmeha. Pa kako onda da svoje zasivene dzepove ispunim samo jednim gutljajem? Glas gubi svoju boju, a dusa i telo u jednom pricaju. Trepce tisina okovana putevima do raskrsca, tu spaja se i zastaje, a onda vreme pruza osmeh kroz korak da saplete. Kako da onemim, kako da sprecim suvisne reci i pretvorim ih u dugotrajno cutanje? Bese li poljubac najbolji metod za to? Postoji uvek onaj jedan kradljivac koji kasnije sve prebaci i pusti te da nastavis da lutas bistrinom pozudne povrsine. Tu je skriven tajni melem. Zato ja necu reci tajnu koja uvek postoji, to je moje vreme cutanja, a odgovor je u svima. Zato

Dok me guta lavina svih lutanja ja cutim, a ona ujeda, zagrizi i ti deo, otkini ga. Dotices mesto crvenila jezikom, cutke ogrces pozive misrisa, sve je drugacije jer ja ne rasterujem oblake. “Ja postojim” eho se cuje u meni. Nisam lutala zbog potrage, vec da dokazem rec. Zacvilela je tisina, u meni svilo se gnezdo, vazduh me udise, ja osecam prste na licu ostavljene, zanemelo je sve, jutro se u noc ogrce

Budi ono sto nisi, budi ono sto nikad neces biti, budi moja patnja i skretnica od vece tuge, budi moj nesklad i moja stanica vecna, budi izgubljeni deo puzzle zaspale slagalice zelja. Budi put da lutam po tebi budi tih, budi prisutan u mojim rukama, u ocima. Budi ogledalo, moj korak tvog koracanja, moj uzdah tvog disanja. Budi bol moj, voli da me boli, budi. . . zarobi. . . vecno. . .

cutanje me brani jer tece uzvodno od tuge. I sada cutim tvoje mirise. Cuti i ti jer tako cemo nestati, izmedju dvoje zaboravljenih. Precuti svoj zivot koji se ne pamti po recima, vec po tisini koja je trajala i pre tebe.

Moje oci nisu trezor tajni, one su moje nadahnuce, poput preslikanog neba u moru koje mu daje plavu boju. Ne, more nije zaista plavo, plavo je onoliko koliko mu to nebo dozvoli poput nadanja, molitve, cekanja. Tesko je tragati za istinom, znajuci da je bez osnova. Dokaz sustigne laz, obmana, prevara. Ni tada moje oci nisu trezor tajni, vec mrznja. Ali izbacujem to iz sebe, jer tu je uvek papir koji najgore podnosi svaki put mesto mene. Heh, hvala onome ko to izmisli. Olovka krece, umesto svake suze, a njen trag moj je najveci bol. Kroz telo i treptaje dlanova, kroz bledunjav udah stopala, izmorena opet njihovim disanjem, pala sam, umorna. . . Klonula dusa, umorne oci koje nazvase pokretacem moje duse. A sta da zivim u mraku? Da sam slepa? Nekad sam pisala cesce mudre reci zrele buntovnice, otkrivala sam teske istine, ali sam ih oblikovala kako zelim i tako obmanjivala svet. Tada su moje oci bile zivahne i reci sam posvetila sjaju slepih ociju, da dokazem radost tih jezera duse, ta

Da li osetis proslost? Da li osetis mene? Da li se setis poljupca posvecenog mojim ocima na mesecini umornih tela? Osmesi najavili su tuznu, trajnu pricu. Ne odustajes, ne odustajem, nismo odustali, a odustali smo. Nisi hteo da me izgubis, nisam htela da patis. Tvoja bol postala je blago saputanja koje izaziva dusu. Sada ne mogu da odem mirno, znam da opet ostajes sam. Opet sami cekacemo snove, jos jednu zoru, jos jedno vreme, poslednje znake da smo zivi. Prestajem na tvojim rukama, nestajem kroz suze divljih vukova. . .

gde si? Zasto verujes mojim dlanovima kad kazem da ljubav ne postoji? Zasto si ti taj koji razume mojim srcem? Zasto mi ostatak zivota cinis lepsim? Ko si ti, da citav moj zivot ne postojis? Gde si?

Nebrojeno puta susrela sam se sa osobom koja znala je da otkljuca svaki naredni korak pre same moje pomisli da ga nacinim. I bas pogledah dlanove koji znaju da osete i ponesto vise od najobicnijih putovanja kroz svest, nesto kao da me trze iz bunila pada. Ako je pogled upucen ocima, one stizu da se odbrane lavezom, ishitrenim, izvajanim, trajnim. Postoji to nesto, vece od zelje i posedovanja bliskosti. Sakrila bih najradje nekad to u sebi, sto uvek, u meni ume da te podigne vise, ali kako kada ja u podrume duse silazim i tu kao da otvaram sve prostorije, zatvorene davno za slucajne prolaznike. Ne vidis kako spremas svaki nemir svojim prisustvom odvlaceci se sve dublje nekud, praveci spojeve horizonta. Kako da te sacuvam od prostranstva unutar sebe, bojim se nekad zagubices se i disati isprekidanim trzajevima beskrajnih lutanja. Ali ti to ipak spajas u smiraj otkucaja. Prolazis tako mislima, jer rec kratko potera me duboko, pred korak pogleda sta se obrusi na obod ramena. Znam pr

Sto li se guraju opet oblaci? Vidim kisice iznova. Dodji, spusti pod sebe najpre sve osute poglede, on potkupice oboje, a obuzdati nece moci. Ne postoji to sto vise moze da te uzdigne kao trapav zagrljaj recima. Promasaji nekad protutnje bezimeno, nestanu i ne postoji osoba koja ih slusa radi sebe vec jednostavno da bi pomerila svoje granice. Vreo dan iznad ovog grada. Sparina spustila bi fatamorganu uzdaha, izdigla se samo malo vise, preko ramena, doticuci bliskost. Manje je bitno ko si ti i ko sam ja jer daleko se proteze spokoj ravnodusnosti ako si tek osetio da trazis taj pogled, spustajuci ga kraj oboda zagrljaja. Ne gasi se vrelina uvek jednostavnim tusiranjem, ona uvek dise, znajuci kako zaglriti, a pustiti i drugog da dise.

Ona koja se svima svidja, ali niko da je zavoli. Ona koja uvek prica, ali uvek ostaje nedorecena. Ona koja uvek veruje, a uvek je iznevere. Ona koja ocekuje tako malo, a dobije nista. Ona koja je svesna sebe, al' uvek uporno zaboravlja koliko vredi!!!

Kao pod prstovhatom osecaj pokrenu suze samo malo iznad pogleda. . . Kazu da postoji to osetno prijateljstvo medju polovima, da, znam da je tako i kad god se pomerim malo, moram da znam da sama zelja nece nikada biti oborena pogledom sarenila kad udahnemo put poput obicnog dana. . . Zato pustam da prodje pored i onda oslusnem pogledom, ali ne uspeh da udahnem sve to najzad. . . Ne nisam popustila verujuci sebi niti oskudevajuci verom u njega, znam da postoji, samo cuda stvara, tim zagrljajem. . . Pazim da sacuvam ravninu svih misli, dotakla sam rame nekako sasvim slucajno. . . Neka osoba. . . dajem rec sebi da nikad preko uzdaha njegovog necu poci. Sada istinski znam iako neobavesten o tome, on moze da veruje u taj spoj ''vremenske'' razlike. . . Zato klapna otkucaja nedorecena morace da bude uspeh tog prijateljstva. . . I kada se rec misli na pola sklopi, znace se da je to pravac prijateljstva u kom isijava duša srodnosti uvek kao na dahu oboda izmedju naklona i o

Koliko mogucnosti postoji? To niko, zaista nikad otrkio nije, cini mi se. . .Kroz pokusaj trazim odgovore, pa cesto zalutam svuda, ne iz zelje da proniknem svojoj veri ili da dam svetlosti tamni obris, mozda. . . Zatecen maleni odgovor. . . Pa morala bi ljubav da nagradjuje na kraju zaista mnogo toga, ne presudjujuci nikada i dajuci samo spokoju da se osmehne, a da u ne znanju obilazi gluposti raznoraznih, recimo, ljudi. . . Saznala sam da jedino osmeh moze da se preseli bilo gde otvarajuci iznova mnogo ''vrata'' pred nama. Blesav pogled i rec koja pristiže sa lica. Znas da vlast vladara sluzi tek koliko mu osmesi ne postanu lazni, a kad se pri tome pojavi i sjaj ociju, zaista treba razmisliti da li deo koji cuti vredi vise od glupog pokusaja. Odgovor toliko cesto stize zelju, a jos cesce prerasta u otkucaj srca, samo je pitanje iskrenosti kud dalje tada. Pamti taj i cesto, duboko unutra, sam se vraca, cak i bez najave, voli da bude tamo. . .Izgleda da je to spoj n