Srebrni vuk (najava)

. . . i danas su rechi pobegle od mene, kao kad vidite krugove u vodi bachenog kamena kako bezhe od tog mesta. . . Za tugu trnutno nemam nikakav povod, a ustvari imam, za srecu josh manje imam povoda jer u meni vlada onaj osecaj neizmorene otudjenosti. . . Pa ovo sad shto zovem "zhivot" nije blizu zhivota a ni smrt mu bliska nije. . . . . . i dalje koracham tim ulicama, vec postaje fraza reci to, al. . . eto koracham i dalje ulicama uzharenim, unishtenim, nekada punim zhivota, a sada vidim uzhasnute bivshe zhivote koji i dalje trule bez kraja i leka. . . . . . koracham bezvoljno, tromo, gazim preko lesheva znam to, gazim bez cilja, sam put me vodi tuda, bolesni osmeh mi se zaledjuje na licu, kao malter je, pitam se - zashto niko nije pochistio teee, opale i bivshe. . . . . . zhurno se vracam, u toplinu svojih misli, sad ne znam ni gde sam to bila. . . vracam se, tachnije vec bezhim. . . ne zastajem. . . ah eto vrata, otvaram ih, drhtim, ochekujem neku topli

Izdaja - kada iza vrata koja su tek zatvorena cujes povracanje naftalina po tek prefarbanom pragu i taj jezik lazova kao bic siba po tvojim usima. Verovao si a bljuvotinama si satrt do kraja, verovao si a sad si prodan od strane samo jos jednog materijaliste u nizu koji ne zna svrhu zivota, koji ne zna sta je vernost i ljubav. . . Tren - kad pitas sebe ko si, sta si, sta radis tu i zasto. . . - kada rukama krvavim od kopanja po realnosti pokusavas da nadjes svrhu i cilj i kada konacno dodjes do toga shvatis da i to nenormalno boli, da svrha je bez svrhe, da se otima da pobegne, udara te kao maljem po ledjima, oduzima dah. . . Ne mozes vise i padas u blato, prasinu, pepeo. Hoces da ustanes (kao) a ustvari zadrzavas se tu, ukopan jer navikao si na poraz. Kao izgovor koristis to da nemas snage da se boris za dalje. . . I sta onda- mocvara te guta, prozdire u jednom zalogaju, krv u venama se ledi, pretvara u staklo, razara telo, pucas na komade i opet TREN kad postaj

I thought that I know my way but I can't see it anymore I can only suspect through fog light of little candle. . . I can feel smoke in my veins I slowly share my steps with my insecurity mind . . . and one scary thought just pulled away. . . I only know how to drift to the limit without limit. . . Here is one breath of my  frosen life. . . and I am screaming. . . Who was witness when everything was ended? I was someone who watched my own funeral. . . No more pain from you, now I am judge, you are like dash, my smile is selfish. . . Hello, I can rape you, I can burn your bones. My tears are black, in my blood is heat. . . I want to drown you because I am feral. . . hahahahah you can go now, here is vent :-> :-> :->

Oprosti - sto misli pruzaju nov svet uz tebe - sto draze mi je da cutim i osecam tragove - sto umem da sanjam i ponasam se kao dete, ali ono malo izopaceno, zlo, jer koracam za onim zabranjenim i zelim greh. . . Ne, nisi ti senka, vec si sudbina, u radosti crne boje. . . Povedi me, gde granica nije nebo, gde hrana je tvoja blizina, sapat i trzaj bola jednog tela. . . Osmehni se zapali mi vene, dozvoli da osetim ono zadovoljstvo uzdaha tamo gde se cuju gitare i zvezde sa neba su ustvari nase suze srece. . . Ucini mi jos jednom da zadrhtim kao onad u vreme kada izmice dan. . . I kad nisam - tvoja sam. . . Gitara jos uvek svira. . . i svirace - kad ne bude bilo vremena. . . ♥

Teazena suza nedovrsenog uzdaha trag u praznini raazbijene slike krv grca ranjenih sapa dok gazi sakuplja bol. . . Praznina neizgovorenih reci ceznja za neprestanim pogledom traga za zracima a suma je gusta cuje da nemocno doziva. . . Osecaj dovoljan ali nezasicena glad vrela divlja krv prodire u svest trazi - ne dobija ispusta krik nemoci jer cuje duge jecaje. . . Vuk ce zaplakati nesvesno oseca bol nedostatka i ako hvata mesecev zrak shvata da kasno je. . . ODJEKUJE BOLNO ZAVIJANJE!!! Planinski vrh, muk, pozele da je sve kao nekad. . . on sklopi oci trazeci je u dusi i da, ponovo ce je sresti. . . Mesec obasjeva tragove  sitnih stopa obasjava uspomene zivota i snove vukova koji sada negde zajedno spavaju. . .

Kada dodje kraj tada zapevacu za nas, za secanje na draz i tada ostajaces sam. . . Sve ono najlepse ostaje daleko tamo, ostaje carolija tako stvarna preko hladne vode. . . Brzo, bezim, od zivota, od nas -  i ako to ne shvatam, sve je toliko tesko pa vise ni "zbogom" nema zar. . . I dalje secam se, zivim u nama, jutro, toplina, sunce na tvome vratu, ona iscrpljujuca strast kada si tu, a sada kisna jutra u mojim ocima. . . Da li si svestan, vreme nas ne ceka, prihvatam da imam, ali isto to i gubim, dozvoli mi laksi kraj. . . Snovi ce se zapaliti, zapalice se secanje na prisustvo i smeh, zapalice se krv koja je mozda suvise gresna da bi smela da te voli. . .

opet ti dopusti sebi da verujes: *da su to zagrljaj osmeh i sreca *da tuga ima kraj *da snovi se ostvaruju *da pojedine reci imaju jacinu ali stvarnost udari i pokaza svoje lice. . . *zagrljaj je pruzeni trenutak uz osmeh i neopisiv osecaj srece. . . samo jedan trenutak koji ubrzo bude otet - hladnokrvno. . . *da, tuga ponekad ima kraj samo u razmaku do nastupa one jace, vece, nemilosrdne. . . *da, snovi se ponekad ostvaruju, ali samo hiljaditim delom, cisto da u njih poverujes, da se ponadas, da bi te nakon toga svaki udario po svesti. . . *da, reci imaju jacinu, ali onda kada uz sebe imas nekoga da ti ih ponavlja i sapuce nezno. . . TI SAD ODLUCI DA LI CES OPET DA VERUJES. . .

Stani, osmehni se, ta kapljica slatke kafe na tvojim usnama medeno ti stoji. . . Ne, nisam blesava, samo uzivam u tebi, dok ovaj zivot pruza jos jedno jutro u dvoje. . . Budimo jos uvek deca sa razbacanim stvarima po sobi u tom nasem svetu koji samo mi poznajemo. . . Osmehni se jos jednom, dopusti mi da pamtim to, da se secam kad jednom dodje kraj. . .

 . . Strpljivo me je cekao, nadao mi se, patio, negovao osecanje koje odavno     pokusah da sasecem. I sada, sedim tako skupljenih kolena u mulju     emotivnog dna, razmisljam hocu li se nasmesiti znacajno i dobiti     kompenzaciju za taj osmeh u vidu gromade ljubavi, ili da stisnem zube i     suocim se sa sobom, uzdignem se iznad te slabosti da vratim proslost i     pretvorim je u sadasnjost. Ko sam ja? Sta sam ja?Cija sam? Jesam li   svoja kako mislim? Jesam li jaka kako sam se ubedila? Jesam li     istrajna kako mislim? Jesam li dovoljno tvrdoglava da ignorisem slabost? Jesam li dovoljan cinik da pljunem na ljubav? Jesam li savrseno     dozirani ironicar da se nasmejem sudbini? Znam ko sam - to je donekle   dobro. Znam kako se zovem, koliko godina imam, znam da volim crnu boju   i Pancevo, znam da mi se na emotivnoj berzi dusa visoko kotira,     znam da moze, ako ne cela, ono pola Vojvodine u srce da stane, znam da imam     snage da se dignem i padnem u zivotu makar jos d

Have you ever seen this? It looks funny. . . isn't it?! actually it is ridiculous, like all my words. . . you have never listened me serious, and that hurts. . . There is a burning sky,  those birds are stolen suspicious souls. . . This rain makes broken glass of a mirror,  and his frme is reflection of my falling life. . . There is no wood in which you can escape,  I know every place and every step. . . Why are you scared? Why are you shy? That's only me. . . Someone who learned to walk dead. . .

Mrzim! I ako je to najtuzniji, najbljutaviji osecaj u meni, onaj koji boli i stvara nelagodu! Mrzim! A obozavala sam one jednostavne cestice nas, koje su bile ideal! Mrzim! Osecam gadjenje na samu sebe sad, a jos drhtim pred mislima! Mrzim! A otvaram tu skrinju, suze krecu pri dodiru tih sitnica i komada nakita kupljenih mi u trenu najvece ljubavi! Mrzim! A secam se i pokusavam u secanju onako neznog da te ozivim! Mrzim! Jer ti vise nisi ti, al tako to uvek biva, zar ne?! Mrzim! Mozda jesam jos uvek mlada, al' uz tebe postala sam zena! Mrzim to sto volela sam!!!