Srebrni vuk (najava)

Poput psa, uznemiren, rastrzan. Puzemo skupa, slamke spasa su izgovori. Nastavices da volis, da patis, a ona se vraca da voli nas.

Putuj, tamo tvoje korenje cvili, zavrsava dan, veruje u vas. Verovala sam i ja, al' nasu noc docekacu sama.

Iznova odlazimo. Iznova ranjeni, ali se vratimo. Iznova vernije volimo, iznova hrabro stojimo, zrelije dišemo. Jer kad odeš, kad odem pored tebe hodam, pored mene hodaš, ali jednom, umorićeš se . Kad odeš, kad odem, više nas neće biti . Poljubi me! Probudi se ! 

Prazne su čaše, prazne, prosute oko njega. Vape duše varnicama. Bože, tako je lep kad sluša cigane. Tako lep kad pije do smrti. Pitam se znaju li cigani sevdalinke. Tad bi mu svet razorili. I ja bih plakala, ja bih ga gledala kako plače i pije, plače, pije, plače, pije. . . 

Pobedila je magična Ispravno zamišljena, nije moguća, uslovljena. Gamiže, puže, tu je, ona tu je, ono tu je. Pored kamene česme u travi ispucala, trula krpa, na njoj parče osušenog sapuna. Miriše! 

Onog dana kada ti zasmeta praznina u grudima. Kada sve i svi budu na namenjenom mestu, tada potražićeš izgubljenu prazninu u grudima. U dalekoj šumi šeta davno odbačena, a za ruku drži nečiji izgubljeni san. Budi nemoćan! 

Svirala je ta mala noćna muzika. Za duge kose, za plen jedne pijane noći, za sitne duše. Tvoje, njene, njihove ili ničije. Obuzdana a zabranjena, tuđa i neverna, u tvom krevetu sigurna se budila. Iznova!

. . .reči srca se šapuću. . . nežno. . . strasno. . . glasno. . . tiho. . . nekad se i očima kazuju. . . (govorio je u zanosu, gledajuci nju, njene oči spoznajući njeno biće) ti pišeš pesmu (šapnula je najtiše) ne draga, TI pišeš pesmu meni. . . pesmu piše osoba koja je u meni. . . a ja. . . ja sam tvoja ruka. . . ja imam hijade reči koje su u haosu, a ti ga napravi. . . nije ih teško za tebe složiti, no svaka bi htela da bude prava na tvojim usnama dok ih čitaš mojom rukom ispisane. . . a ja kao oduzet. . . drugi put treći, četvrti, peti. . . . biće duže, grliću te. . . obećavam. . .

Nek’ traje Jer nije pusto i pruža boje Nek’ traje Dok ona tako mirno spava Nek’ traje Dok nebo zna o nama sve Tamni koraci i veseli prolazi Sva ona mesta pamtiće NAS . . .

Nisam i nikad neću biti sama dok traju, dok postoje neverne duše vezane za mene. . . Trajaću verno opčinjeno sanjano jer i sama sanjam da sanjam. . . Dok traješ ti trajala sam ja!

Kada snovi pate. . . Jer ti, kriješ se, kriješ me, kriješ nas. . . Ništa nije stiglo da se desi, sem kapi sunca u dahu, ili možda jeste. . . Ne pričaj, trebaju ti one lažne, umilne, one koje prodiru do mlečne kosti. . . Ja te izmišljam, jer ti bio nisi, nisi mogao da se desiš. . . Kada snovi pate, požuriću da ih utešim. . .

Odlutla toplota ispod rukava odaje da u sebi kriješ moje odgovore. . .

Znam tu istinu kad neverstvo ispliva Nisi neznanac ali ja jesam beskućnik Nisu važni ti besmisleni trenuci meni poklanjaju novi dan a ti. . . nisi lažov, samo, eto. . . ne osećaš što i ja. . .

Nema mogućnosti da se izleči. Otima duše, živote, tela, pruža sve što nemaju, i za sve ima spas . . .osim za sebe. Još uvek čuva samouveren osmeh na licu, taj znak Đavolje robinje dok čeka da mu se pridruži. . .

Ovolika bliskost probudiće sav svet oko nas. Bez obzira na to, opet izaberi da sa mnom podeliš svoju sledeću priču. 

Zar tuđi osmeh da udišem? Priznajem, ja koja sam dezerter svojih puteva opet biram najteži. Neka, nek prođe brzo, jer balon sapunice leteće onoliko koliko mi dopustimo. Zar tuđi osmeh da udišem, kad pomisli da je potpuno moj, ja nikada neću biti njegova ja. 

Naramak odmora za ruke pune nespokoja, poslednji put za grešku u snovima. Postojim da pronađeš sebe u mom nemiru.

Reči u okovima. . . Naš nemi saputnik pokušava da okupa svoju dušu kupeći i poslednju sumnju. Budi se, progutao je iluzije, pokloni se i dodji. Sve ostalo znamo!

Neka putuje, ne zaslužuje da bude tu. A ti? Šta će te pitati sva ta tišina kad ti ukradem ono malo života? Prećutane pesme tada dobijaju ulogu.

Toplo je, zamišljen si! Pronašli smo dan, noć je sklopila oči. Prekorio si svaki moj bestidni trag. Otkrio si uzdah. Ućutkaj me!

Koračanja kratka, nezaustavljiva kao nijanse crvenih karmina. Bleda poruka potisnuce moranje. Nije tu krije se. Strepi zbog tvojih prazničnih noći.