Srebrni vuk (najava)

ne, nije to zelja, vec tvoj odraz u ogledalu. . . u tebi 1000 razlicitih zivota, osmeha, mana. . . koracas ka nedostizno mogucem, ivica usne drhti, uspeh. . . davno prosle decenije slikaju te. . . mistican?! zapravo sasvim obican, jednostavan, a zatvoren i neobjasnjiv samo onoliko koliko dozvoljavas. . . skroman u strahu pogresnog dima, kritika najveca droga u glavi nova scena. . . cast, iskrenost olicenje tebe ali maska je tu. . . jedna, druga, hiljadu i jedna. . . talenat tvoj misterija je za povrsne umove ti to savrseno koristis. . . Posveceno Urosu V.

Daj, pa razmrsi ove koncice unutar pertle. . . Spagete, lepota, smucni pa prospi. . . Baloncic prozirne kafe, tacnije retkog prokuvanog mulja. . . Bljak! Sasvim je normalan ovaj pogled ali ruke su smesne. . . Zapisi pesmu od svega sto  vidis, nije li to malo bezveze i uvrnuto?! Ljudskost se izgubila, cigareta ugasena u casi vode. . .

Izgubljena poeta medju ovozemaljskim robotima. . . Ma hajde nabaci osmeh, nacrtaj ga, ukucaj, zamalterisi ga dodjavola!!! Vidi na sta licis. . . Gomila svezanih perlica i trakica na obe ruke, totalno out dzemper, dug, vuce ti se po podu, neka iscepana majca, i taj sal od 4 metra 5 puta obavijen oko tebe, cupava si. . . ma na sta to licis? I ti sebe smatras umetnicom?! Smesna si !!!

Andjele, teske su ove zivotne ceste, mesto one tebe ti njih na plecima nosis I provlacis se kroz lavirint  postojanja, trazis sebe, pronalazis druge I putokaz nestaje. . . Ne predaj se, samo pomisli na mene I javicu se, svaki pedalj moja stopa presla je, odvela me tamo gde gresi htedose da me osvoje. . . Zato ti kazem, andjele, ti ne predaj se I kada ti kozu budu sibali I rane posipali mrznjom, tad ce najvise boleti, NE DAJ SE! Ostani ti samo ti! Ne dozvoli da ti sebe ukradu. . . A sada kreni, zivot kratko traje, Ti dokazi da I dobri mogu da opstanu. . . Ne daj se!

Hej, cujes li, ove kapljice pevaju, pevaju tajnu o sklapanju istopljenih boja, ispranih u rupama kaldrme kuda gazise umisljeni divovi. . . Njihov put trazi smiraj, utociste jednog plavog oka poput nebeskog svoda gde trajace izvan granica vremena. Ne poznajes ti te magije kad osmeh na licu zablista i pocne da se odvija prica tako duga, nestvarna, tako tuzna I iskrena samo necija I ne tako daleka. . . Potrazi je u svetu gde otkucaj srca je poput zujanja pcele I otima ti razum sopstvenog razuma, tad um pratti tempo srca u grudima tada delujes naivno, znam. . . tvoja kapljica je svoju tuznu pricu ispricala. . .

Danas sam odlucila -bicu neko zapravo niko umesacu se u svet fetisa. . . Zvono tajne misli ne sme mi razoruzati misao i ulogu. . . To ipak jesam ja a nisam sa gomilom sminke ovozemaljske devojke. . . Iz jednog coska poznatog posecenog mesta, pocinjem se groziti ovoj slici. . . Za moju utrobu ovo je bilo sasvim dovoljno. . . Svetu! Napustam te sa osmehom!

I ovaj put sela sam odigrati partiju saha sa Smrcu. . . jedna izuvijana misao pogled podredjene i otirac snova. . . sat otkucava sve sanse  tad postajem prozirna. . . i osecam: rub svih izguzvanih pantalona  sada savrseno skrojen je. . . put prikazuje znake za mesto bez imena. . . postajem svesna dolaska svog odlaska. . . ostajem neko ko  spokojno nemiruje . . . budim nesigurnost samopouzdanja. . . uzimam sve ono pretesko za tlo bez tezine. . . vracam secanja iz buducnosti. . . naopako pletem kiku samo ja to mogu. . . i sve mogu kad je Smrt dobila potez. . . a sada me izvinite,  sat je otkucao svoje. . . moje je vreme  da podjem. . .

Pridji mu, ne boj se, Nisi valjda toliko slaba, Ili se samo bojis videti Sta krijes u sebi. . . Ne, ono ne pokazuje ko si spolja, Ono ti daje mogucnost Da vidis sebe kako te vide drugi, Pogledaj u svoje oci. . . Hej, ne boj se, Ta carobna voda Sacuvace tvoje tajne, Jer nema je pred ljudima. . . Ona samo sebicno krije Stotine dusa poput tebe, Sve njihove misli I osmehe I unutrasnje lepote. . . Ako ce ti biti lakse, Prici cu I ja, Da zajedno sklopimo taj maleni svet, Da upoznamo sebe. . .   A ogledalo ce tajnu da cuva. . .

Pokloni mi pesmu, njen stih, bar jednu njenu rec, ucini da budem ponosni vlasnik te jedinstvene, jednostavne savrsenosti. . . NE! Pretvori me u pesmu, nek tecem kao izvor istopljene, vrele cokolade iz tvoje duse. . . Nek kaplju slova kao kapljice znoja dvoje strasnih ljubavnika. . . Pretvori me u pesmu, da budem ono u sta ulazes svoj zivot . . . Pretvori me u pesmu da zivim u njoj kroz tvoje srce, da me se secaju, da o meni strasno pricaju, da vecno trajem. . . Pretvori me u pesmu, sapuci me, dahom tvojih usana savrseno cu zvucati. . .! Posveceno Nenadu Glisic

Ti sada- slika si, bez reci, ali svaku neizgovorenu rec cujem, ti svaku precutis. . . Sada je greh dosao na red i sprema se da uhvati zalet, mada to niko ne vidi, ja cujem. . . I zelim da letim, da uhvatim te bez ijednog dodira, pitam se da li to iko ume. . . Zapravo, ja sam kao ti, i mi to umemo, skupa. . . samo mi umemo bez daha da se sretnemo u medjuvremenu na istim duzinama ceznje. . . sada sam kraljica dezorijenta, uz tebe, gubim se u lavirintu zelje, bluda a ti - uvek ti, stojis poput dzelata, ocenjujes vernost. . . Ti, moj si put u jednostavnost, ali uz tebe uvek sam na dnu, nesvesno mi uvek smo izmedju. . . Stani! Ne dodiruj me, ni mislima! Eksplodiracu! Ako me samo okrznes kao peruskom, tom vrelom usnom ja dacu mnogo vise osim tog jednog poljupca! Osecaj ne zna za granice! A moje poverenje, milo moje, obavezuje te vise nego pretnja!

Shhhhhh! Jos jedan plamicak, samo jos jedan plamicak ove svece koja gori i bice dovoljno. . . U detetu razvijas greh al' ona taj greh voli i postaje ovisna. . . Kao prah razbijenog stakla kroz svaki atom tela prolazi bez milosti, nudeci sebe, trazeci tebe. . . Predaje se, moli, zeli. . . Pruza ruke dok ti neumoljivo stojis, a zelja te jede, zasto ne das se?! Udahni je, ona je tako mlada, neka te vrati, ona, tvoja nezrela smokvica, tvoja divlja zdrebica, neka te vrati tamo gde si bio pre mnogo godina. . .

Ne, zaista ne mogu vise i ne zelim. . . Pa zar bas ovde mora da stoji ta jeziva vitrina. . . ne, ja ne zelim da je gledam vise, padam u ocaj gledajuci je, tako strasnu, bezivotnu, pet puta stariju od mene. . . Ona tako mracno deluje, zabrinjavajuce, mada i pomalo tuzno. . . Njeno postojanje oduze joj sjaj, mladost, paznju, nadredjeni na njoj istresase svoje zivote i boli. . . Ah ona tako ocajno izgleda! Ne, ja necu da je zalim, ne zelim da je gledam, uliva mi strah i nepoverenje! Sklonite tu vitrinu od mene, pored nje osecam se staro!!!

Veoma je zanimljivo gledati te tako u klopci vrhunca bola kao nemocnu zver. . . Budi siguran da nisam srecna, samo ova situacija za mene cudna je. . . Kako je kad si sa ove strane straha, reci mi? Da li osecas sada moje grceve u prstima, kako svaka vena poput zmije gamize tvojom utrobom i surovo ujeda. . . Da li me sada osecas u sebi, reci, jezivo je, zar ne?! Sudija ti nisam ja, vec zivot, od sad ti zvaces ga kaznom. . .!

Da li sam ti ikada rekla koliko volim leteti u onom svetu kuda lete svi zaboravljjeni kisobrani, kese i helijumski baloni. Tamo moj osmeh ceni svaki slucajni prolaznik te usputne stanice. Tamo vreme nema kraj, granica nema granicu, budni sanjaju sto u snovima zive. Tamo kisne latice padaju sa strane i nema zaboravljenih i bosih. . . Eh ta usputna stanica prati tvoj korak kuda god da krenes. . . Samo veruj, mi cekamo te. . . Seti se, tamo Sunce u srcu ostaje. . .

Najstariji deo grada, stara kaldrma, moji koraci, ja. . . strah. . . mrak. . . tisina. . . da, ja pruzih ruku u nista, u prazno, u bivse zivote, pokupih sve, nastavih korak, na kraju ulice svetleo je samo jedan fenjer. . .

Trag razbijene maste, slepljena krila leptira u poslednjim zracima te suncane nade. . . Izgubio se osmeh isamaran recima sujete, proklete siluete zlobni zalepljen krik u ocima zveri. . . Znas sta trazim, ja ne dam da vidis moju suzu. . . Slova prosuta u praznom prostoru. . . zmije prskaju svoj otrov od koga bežim u zaklon vremena koje prolazi. . .