Srebrni vuk (najava)

Moje oci nisu trezor tajni, one su moje nadahnuce, poput preslikanog neba u moru koje mu daje plavu boju. Ne, more nije zaista plavo, plavo je onoliko koliko mu to nebo dozvoli poput nadanja, molitve, cekanja. Tesko je tragati za istinom, znajuci da je bez osnova. Dokaz sustigne laz, obmana, prevara. Ni tada moje oci nisu trezor tajni, vec mrznja. Ali izbacujem to iz sebe, jer tu je uvek papir koji najgore podnosi svaki put mesto mene. Heh, hvala onome ko to izmisli. Olovka krece, umesto svake suze, a njen trag moj je najveci bol. Kroz telo i treptaje dlanova, kroz bledunjav udah stopala, izmorena opet njihovim disanjem, pala sam, umorna. . . Klonula dusa, umorne oci koje nazvase pokretacem moje duse. A sta da zivim u mraku? Da sam slepa? Nekad sam pisala cesce mudre reci zrele buntovnice, otkrivala sam teske istine, ali sam ih oblikovala kako zelim i tako obmanjivala svet. Tada su moje oci bile zivahne i reci sam posvetila sjaju slepih ociju, da dokazem radost tih jezera duse, ta

Da li osetis proslost? Da li osetis mene? Da li se setis poljupca posvecenog mojim ocima na mesecini umornih tela? Osmesi najavili su tuznu, trajnu pricu. Ne odustajes, ne odustajem, nismo odustali, a odustali smo. Nisi hteo da me izgubis, nisam htela da patis. Tvoja bol postala je blago saputanja koje izaziva dusu. Sada ne mogu da odem mirno, znam da opet ostajes sam. Opet sami cekacemo snove, jos jednu zoru, jos jedno vreme, poslednje znake da smo zivi. Prestajem na tvojim rukama, nestajem kroz suze divljih vukova. . .

gde si? Zasto verujes mojim dlanovima kad kazem da ljubav ne postoji? Zasto si ti taj koji razume mojim srcem? Zasto mi ostatak zivota cinis lepsim? Ko si ti, da citav moj zivot ne postojis? Gde si?

Nebrojeno puta susrela sam se sa osobom koja znala je da otkljuca svaki naredni korak pre same moje pomisli da ga nacinim. I bas pogledah dlanove koji znaju da osete i ponesto vise od najobicnijih putovanja kroz svest, nesto kao da me trze iz bunila pada. Ako je pogled upucen ocima, one stizu da se odbrane lavezom, ishitrenim, izvajanim, trajnim. Postoji to nesto, vece od zelje i posedovanja bliskosti. Sakrila bih najradje nekad to u sebi, sto uvek, u meni ume da te podigne vise, ali kako kada ja u podrume duse silazim i tu kao da otvaram sve prostorije, zatvorene davno za slucajne prolaznike. Ne vidis kako spremas svaki nemir svojim prisustvom odvlaceci se sve dublje nekud, praveci spojeve horizonta. Kako da te sacuvam od prostranstva unutar sebe, bojim se nekad zagubices se i disati isprekidanim trzajevima beskrajnih lutanja. Ali ti to ipak spajas u smiraj otkucaja. Prolazis tako mislima, jer rec kratko potera me duboko, pred korak pogleda sta se obrusi na obod ramena. Znam pr

Sto li se guraju opet oblaci? Vidim kisice iznova. Dodji, spusti pod sebe najpre sve osute poglede, on potkupice oboje, a obuzdati nece moci. Ne postoji to sto vise moze da te uzdigne kao trapav zagrljaj recima. Promasaji nekad protutnje bezimeno, nestanu i ne postoji osoba koja ih slusa radi sebe vec jednostavno da bi pomerila svoje granice. Vreo dan iznad ovog grada. Sparina spustila bi fatamorganu uzdaha, izdigla se samo malo vise, preko ramena, doticuci bliskost. Manje je bitno ko si ti i ko sam ja jer daleko se proteze spokoj ravnodusnosti ako si tek osetio da trazis taj pogled, spustajuci ga kraj oboda zagrljaja. Ne gasi se vrelina uvek jednostavnim tusiranjem, ona uvek dise, znajuci kako zaglriti, a pustiti i drugog da dise.

Ona koja se svima svidja, ali niko da je zavoli. Ona koja uvek prica, ali uvek ostaje nedorecena. Ona koja uvek veruje, a uvek je iznevere. Ona koja ocekuje tako malo, a dobije nista. Ona koja je svesna sebe, al' uvek uporno zaboravlja koliko vredi!!!

Kao pod prstovhatom osecaj pokrenu suze samo malo iznad pogleda. . . Kazu da postoji to osetno prijateljstvo medju polovima, da, znam da je tako i kad god se pomerim malo, moram da znam da sama zelja nece nikada biti oborena pogledom sarenila kad udahnemo put poput obicnog dana. . . Zato pustam da prodje pored i onda oslusnem pogledom, ali ne uspeh da udahnem sve to najzad. . . Ne nisam popustila verujuci sebi niti oskudevajuci verom u njega, znam da postoji, samo cuda stvara, tim zagrljajem. . . Pazim da sacuvam ravninu svih misli, dotakla sam rame nekako sasvim slucajno. . . Neka osoba. . . dajem rec sebi da nikad preko uzdaha njegovog necu poci. Sada istinski znam iako neobavesten o tome, on moze da veruje u taj spoj ''vremenske'' razlike. . . Zato klapna otkucaja nedorecena morace da bude uspeh tog prijateljstva. . . I kada se rec misli na pola sklopi, znace se da je to pravac prijateljstva u kom isijava duša srodnosti uvek kao na dahu oboda izmedju naklona i o

Koliko mogucnosti postoji? To niko, zaista nikad otrkio nije, cini mi se. . .Kroz pokusaj trazim odgovore, pa cesto zalutam svuda, ne iz zelje da proniknem svojoj veri ili da dam svetlosti tamni obris, mozda. . . Zatecen maleni odgovor. . . Pa morala bi ljubav da nagradjuje na kraju zaista mnogo toga, ne presudjujuci nikada i dajuci samo spokoju da se osmehne, a da u ne znanju obilazi gluposti raznoraznih, recimo, ljudi. . . Saznala sam da jedino osmeh moze da se preseli bilo gde otvarajuci iznova mnogo ''vrata'' pred nama. Blesav pogled i rec koja pristiže sa lica. Znas da vlast vladara sluzi tek koliko mu osmesi ne postanu lazni, a kad se pri tome pojavi i sjaj ociju, zaista treba razmisliti da li deo koji cuti vredi vise od glupog pokusaja. Odgovor toliko cesto stize zelju, a jos cesce prerasta u otkucaj srca, samo je pitanje iskrenosti kud dalje tada. Pamti taj i cesto, duboko unutra, sam se vraca, cak i bez najave, voli da bude tamo. . .Izgleda da je to spoj n

Vatra i led u ocima. . . Na usnama pelin i med. . . U dahu pozuda i strast. . . Na dlanovima srce. . . Treperi u neverici. . . Dodji. . . Pogledaj. . . Popi. . . Udahni. . . Mozda nije tako opora zudnja kojom ti sebe dajem. . .

Dozvoli mi da citam tu iz tvojih ociju, tihe reci, ispisane prozirnim mastilom. . . Jer ako prepoznam rukopis, mozda pronadjem onaj obecani stih, za kojim tragam nocima. . . Dozvoli da ti pridjem bar dahom da ti nateram trepavice da trepere samo malo glasnije od muka tisine, mozda tako nastane muzika, koju do sada nismo slusali zajedno. . . Zenice svoje mi nikad ne daj, jer ako prodjem kroz kapiju duse, poverovacu da sam posebna. . . Uci cu do kraja, jer znam da necu izdrzati, snu se ne mogu oteti. . .

Mozda jednom, slucajno, u tvoj grad zalutam, nadom obucena da te sretnem. . . Ulicama tvog grada prosetam, vidim te strahom pokrivena, Samo da zudnjom vodjena pogled ne spustim, Dok te gledam da ime ti ne izustim. . . Mozda jednom. . . Savim slucajno. . . U tvojoj sobi se probudim. . .

Mozes da me probudis, ali me ne mozes spreciti da sanjam. . . Mozes da me vezes ali mi ne mozes zaustaviti korake. . . Mozes da me zaboravis ali ne mozes izbrisati tragove moje u tebi. . .

Ostace samo izgovorene reci, najlepse sto sam ikad cula i to je sve. . . Da bar pomilovah te po kosi poljubih te. . . ostavih miris na tvojoj kozi i osetih tvoje telo. . . Ali nisam. . . Ostala je samo pusta zelja da me se jos uvek secas. . . dok slusas neznu muziku ljubavi setan i sam, u nekoj noci. . . Onako luckaste, kakva sam bila, vidis i senke u oku, tu sam se naselila, u oku, u srcu, razigrana i cudna onako kako me samo ti znas i ako me nikad ni dotakao nisi. . . .

Stizes li da se oslonis zasta na taj dodir daljine tek koliko da se vatra ne prehladi, ne vrti se plamen zato sto je rec potkupi, niti se snaga hitrosti sakupi. Verujem da umes da ispravis zaliske dugih obrisa cak i dodirom dlana. . . Ne nisam u pokusaju, niti se privlacim da kradem deo slutnje, ume to drugacije da oblozi svaki zavoj na kozi, precicu, trag, svoje postojanje da uokviri. Ali ne umem da hocu to, niti imam zelju da gasim zedj kapima dlanova. . . Jednostavno zelim da znam da si tu kada osetis zelju boljom polovinom svog drhtaja koji nije samo trenutak predaha. Pokazujem te otopljene dalove na kojima nizemo uspone i padove, ne dam da crvenilo njeno postane gospodar sudbine toj tisini, ne dam jer sve teznja ispija, a znam i ti je pripijas, samo je pitanje vremena kolika je svezina potrebna da iznova ostaje ne povredjena ta samoca koja toliko dobro spaja u vrezi plamena duboko u sumi. . .

Znas, cudan je to deo mene koji me vodi putevima strpljive ceznje ponekad, igra nastupa, dodir i potraga. . . Pa vidis li tad, telo se buni, valjajuci uzdah iskoraka. . . Ne nagradi ga tad povrsnom zeljom, uzdajem se u tebe potpuno. . . Ali zelim da ti sapnem gde se spajaju te linije i ako to vec znas dobro svaku. . . Ne pozeli da pobedis, postoji tu i nesto vise od tog malo sto tek klizi niz vrat. . . Dodira nikad dosta, ne, nemoj se tad menjati jer samoce ima u svima nama na svom jedinstvenom putu, samo je pitanje kad naidje na odgovor za kojim traga. . . Aahhh, bas volim tu strast u svima nama. . .

Dovoljno je da osetim kako se podizes, ali kako da postupam odgovorno kad mi odvlacis paznju. . . Zudnja se kovitla kao zahtev, a onda poklonis Boginji zrele ljibavi osecaj da odlucuje koji korak da sledi. . . Poljubac pobedjuje masku anonimnosti, rusi se padom staklastih parcica, rasutih. . . Ukus sto menja vreme zazidano u prstima, koza steze, kad tren u tebi spoznaje pocetak, tad kruze ruke, prsti naticu podlogom tebe, ugriza me snihodljivo tiho, napadajuci svaki nerv, kao nikad odslusan zvuk. . . Udahni cast postojanja Andjela u ovom trajanju neke stvari zahtevaju zaista sve u nama. . . .

Jesam li toliko blesava da prolazim samo da poremetim svoje utabane tragove svlaceci korak. . . Sad prilazim i znam da zeli da vidi da hodam slobodom koja je trpela posledice svakoga dana. . .  Tad taj osmeh pokrene blize dodiru i slucajnog pitanja idemo li na istu stranu, mozda. . . .?

Nocas me praznina progoni, tihim sapatom, i ponoc mi se nudi. . . Par reci rasutih su obrisi lazne spoznaje gde sve pocinje a nestaje. . . Fali mi sve a nista. . . Poneka laz jos opominje, izmedju jave i sna. . . Jos jednom se budim izmedju vrha i dna. Jos jednom se molim da budes tu kad se umorim, kad tisina zatvata oci, kad grizu tame, a jutro se smeje u lice. . . Brisem tvoj trag tudjim usnama, ti lagaces sebe da ne volim, da si bio jedan od mnogih losih likova pesnicke ljubavi, a nesvesno, to postaje ogledalo tvoje konacnosti. . . Falices mi bas onakav kakav si bio, kao vino, sladak i opor, lazan a nedodirljiv. . . Falice mi jedno kisno jutro sto klizi medju tvojim prstima, jos jedno saznanje tvojih nemira. . . Falice mi modra svitanja u tvojim ocima, rasute perle tvog osmeha,  i jedno decije “cuvaj me” . . .

Ja sam suprotnost, volim zivot dok on mi kontrira, jak duh mi ubija telo, dusa cedna, um fantazije, neka decija radost, i duboka tuga. . . Ono sto me jako dodiruje, to me tiho potpuno unistava. . . Sve je izmedju, u tacki nicega. . . Sto sam blize nje, sve sam dalje zivotu. . . Ipak idem u nepovrat. . .

Osta prevreli putic, a ti, znas li ga? Tamo pod stopama ja sanjivo hodam, a nisam pomislila da je moguce traziti tu malenu kariku sto se vrtlogom pripija kao da cuti svetleci trag. . . Odgovor kriknu na sav glas, znala sam da nece biti dobro, jer kada god se zamislim preduboko a nastavim da hodam sasvim ubedjena da dobro poznajem put nesto iskrsne, bice da je to bilo neko ''sutra'' . . . Pomislih na tren kako “danas” ne umem da prevarim prenu me iz misli nesto cudno, i sudaram se sa tvojim bljeskom tad uvideh neki plavicasti trag i prolaznici pomislise da si kraj mene a vetnost se poigrava vlastitom pojavom podizuci zastave postojanja. . . Umili pogledi klonuse, mi, jedno uz drugo i tek tad budna pocinjem da sanjam potpuno stvarno tvoj osecaj prekidam dah kojim tumaramo ti, cudni prolaznici i ja zato zagrebi povrsinom i vodi nekud u beskraj pustih najzad pogled nek luta dok smisao prolaska odvaljuje

Nisam nikada skinula pogled sa usnulih treptaja,  ne gurkam se kad te opkoli neka seta. . . Ah, nisam rada pokloniti ti svoj zivot, suvise je cudan, nema srece pregrst, ruke su mi pune dzepova, eh, moje ruke, ispunjene dok koracam, stiskam izguzvane snove, sustizu me nekada. . . Volim svaki tren koji je useljen u mene, volim da cekam ono sto je jednostavno, izgleda li cudno. . . I onda ne pitaj kako ja uspevam da se snadjem, i sta se iza svega toga krije. . . Vidim kako gledas mene u meni, a osecanja iznova protezu svoje prste, cineci osecaj toplijim, tako svaki put znam da volim iznova, sve jace i jace, ono sto bas ti svome bicu objasnis, kako zelis da prigrlim tren kojim koraknes napred Otvoreni prozori dve duse, sasvim slucajni prolaznici uskih ulica slucajnih dodira. . .

Volim taj pljesak kise, ne zelim pozornice niti poglede ponosa jer jos ne udisem nove prasine ulica. . . Vetar ih dize vise, a koliko cega postoji u svakom od nas  poput beskraja je nedostizno. . . Pustinjski pesak ili je to samo nazad od tog pogleda? Kad rec treba da odmeni trag,  osecaj sam uhvatila  da stane u disanju,  da ceka neke boje, da otvore sve svoje pobude  i ne dizem zastor kraj kreveta ukoliko to mislis, jer pucina u horizont ne ide, vec samo skliznuce, eksplodirace vulkani, snegovi topice svoje vrhove,  a sve to za zamisljeni miris poljupca  sto te veze uz rec i nadmetanje. . .  Ne razumem ni ja sve uvek vec, eto, ponekad, kad reci ne zele napolje,  a pogled zna da zeli nešto vise, tu se skriva nista . . . Oslonih se eto na neko svoje vreme, a ono na moje rame i kao da dise. . .

Znas li, nekako najlepse me stigne bespuce, nekud pod horizontom gde neznost ne vrsi nikakvo nasilje nad nasim osecajem. . . Tuda se nagnut pogled vuce vrelim telom. . . Zaboravih najednom sve izvore pocinje li to iznova ili unutar i dalje plovi. Ne nisam povredila prirodu, niti travke cupam usput, ali volim po nekad da se pruzim po njima i osetim miris sto iz njih izlazi. . . Ahh, ja ne guram svoje nagone, znam tu malu nit sto nas deli od uzavrle zivotinje, i ako dobro sam je opasala uzdama ja zelim da ih drzim dovoljno lagano. . . Poprimam ponekad udarce, ali nije to moja volja pa cesto i ne odgovorim. . . Ono sto cezne nekud je bas duboko ili se samo skuplja na povrsini kad treptaj isprati osmeh . . . Poznajem svoj cudni odraz u pogledu pa, zar je moguce da nisam uspela da objasnim da ne guram se unutar tek kad ta vrata otvoris. . . Putuje osecaj preko svih granica, java kovitla snom, a obrnut je pomak, ali znam, putujem nekud, ispred, tad, i ja d

Kako, ako vec sve znas meni ostaje da lutam? Pritajeno sam se upitala to  prolaskom uzanih predvecerja, zar postoji taj odgovor usputih pogleda? Videla sam plavetnila, uplela sam dah pokraj crvenila i znam kako putuje korak  sto ostavlja zvuk  pod njima. . . Samo ne reci mi da ne znam sta to zelim, ne nudi mi na pola zalogaj ceo. . . Osecaj gradi poput brane  leptirov let, pa sad i to Sunce ima zlatni sjaj ali ga kao bogatsvo licno ne osecam, vec samo u kanalu  unutar duse sto me pokrece. . . Oduvek samo malene razlike ih privlace, prstima te nadjem kad i sebe ne vidim  jer osmeh izda me tad. . . pripadas li kome ili me tvoj pogled prati i kad staza nestaje?. . .

Od nekud samo me gurkajuci proveo kroz najavu, da ga tu nekud unutar ceka ona spremajuci toplinu cutanju kroz koju se provukao. . . I znam koliko cipka po kozi ostavlja prozirni dodir kojim samo tek nesto brze od sekundare prodje vreme, vodeci dodir rukama svojim blize. . . Ma mora da sam prihvatila deo neke zelje kojoj se uzdah nocni proteze u njemu ili nastojanje da se dotakne cudnim razlikama. . . On otpocinje sve, a opet koracam dovoljno glasno kroz sve njegove i moje snove, vodeci tako tren u kom tisina opisuje svoje cutanje. . . .

Ne, ne pripadam nigde, ne uklapam se nigde, drugacija. Nisam dete, nisam ni devojka, nisam ni zena. Ne pripadam nikome i niko meni ne pripada. . . Pomislim da sam sama i svoja. Ali nisam ni to. Sama. . . vrlo cesto, uglavnom kad sam prazna i nesrecna. Nisam sama kad dajem, kad pruzam. . . osmeh, ruku, nadu, podrsku. Svoja. . . nisam ni svoja, vise sam svacija. Rastrgli me, svako na svoju stranu. . . Dobar komad. . . ko zeli dobru cerku. . . ko zeli komad dobrog prijatelja. . . ili komad poput one sa vecito blesavim osmehom. . . savetnika. . . ko zeli deriste. . . ko zeli lepu zenu. . . ko zeli cimerku. . . kuvaricu. . . cistacicu. . . pa cak I ljubavnicu. . . kome treba sestra??? Rasprodato! Svacija i nicija. . . pitam se nekad kuda vode moji koraci? Ja dete, koje ne ume da odraste. Ja devojcica, koja jos uvek sanja snove da ce jednog dana biti uspesna i voljena. Ja devojka, koja sanjam onu "nemozemojednobezdrugog" ljubav, sa vecnim “da” vatrometom. Ja zena, kojoj treba